XVI - PESMA O ROMANU

Mislio je nešto,

mislio da misli,

misli su mu punile

šupljine, praznine, godine.

Nikada nije pričao o tome.

A i šta bi?

Misli su mu tekle,

obijale kamenje,

čvrsto se držale, pa

vraćale u dubine

Ako bi mu ma šta izašlo iz grla,

palo bi u vrtlog

koji bi to odmah

slepilo za očaj.

Roman koji pišem o njemu,

ne znam više gde je! 

Tako je uzbudljiv, tako fantastičan
samog je sebe listao, pa pobegô.
Kada svane
neću se ni buditi.
Šta ako roman dođe i
reši da  mi otkrije
kako sam ja, a ne on,
osnovna jedinstvena tema?
O! Ne!
Vraćam se čitkim pesmama o smrti,
Broti.