PRIMER
U bolničkoj sobi sa teškim pacijentima, počela je jutarnja vizita.
Kreveti su raspoređeni - po tri u četiri reda. Vera je bila u zadnjem redu prva i s nestrpljenjem čekala lekara Nenada. On je ušao posle noćne smene i, vidno umoran, pospan, držao je list u koji je upisivao trenutna stanja. Bacio bi pogled na krevet i bez reči označavao: "Neće preživeti", "Preživeće", "Možda".
Poželeo je svima prijatan dan, obrisao maramicom črlo, pozdravio ih i izašao. Bolesnici su otišli na doručak, zatim ručak, večeru, pa na spavanje. Ujutro , opet, očekival sui isto. Minuti su prolazili, nikog nije bilo. Nada, pacijetkinja iz prvog kreveta, začudila se kada je videla da je sada u trećem. "Ko me je prebacio? Nisam ovde zaspala?" "Očogledno je da sedativ snažno deluje na tebe", odgovorila je bolesnica iz kreveta iznad njenog.
" Noćas su došla deca po Belu iz drugoga, tebe u njega preneli, a doktor Nenad legao je u tvoj jer nije imao gde da odmori."
DRUGI PRIMER
Toliko se smejala da niko nije poverovao kako je to ona. Posle izvesnog vremena, prestala je. Poznanici su nastavili razgovor, a njoj se nisu obraćali.
Onda je zaplakala.
"Srećo, šta ti je?", upitali su svi.
Odgovorila je smeejući se kao luda.
SPAS
Posle dugog sna, lagano se protegla, umila i obukla. Ne, prvo se obukla, umila i protegla. Ne, ne, ne! Prvo se umila, protegla pa obukla.
"Koliko mogućnosti tokom zamišljenog buđenja!", sanjala je žena nadomak suicida.
DALJE
Hodala je, hodala i hodala; ni o čemu nije mislila. Čemu služi misao ako imaš jasan i dosanjan cilj? Hodala je satima. Levi mišić trbuha pevao je divnu pesmu. Skočni zglob leve noge pridružio se trbuhu. Ona je ćutala i hodajući slušala. Išla je do mraka. Slučajno, spazila je klupu na putu kretanja. Sasvim slučajno, ali u pravom trenutku..
Prošla je pored nje i nastavila hodanje.
OČEKIVANJE
Znala je da će se nešto lepo desiti te noći. Bila je ubeđena. Očekivanja je nikada nisu izneverila. "Biće, biće", ponavljala je kao majka detetu uspavanku. Kada je zora pomolila lice i ona je svoje podigla u suset. Da, desilo se.
Razmišlja je samo još ovo: šta?
DRAMA
Prozni opis lirskog doživljaja mora sadržati: ekspoziciju (kraću ili dužu), zaplet (proširienje vidnog polja), kulmini (ostati bez daha ili udahnuti raspzbacani kosmos), peripetiju (zavisno od smisla za nadgledanje ličnog sna bez trunčice straha) naravno i rasplet (tako da vam ništa ne bude jasno).
Uspela sam, ne?
DOBRO JUTRO
"Zašto se budiš toliko rano kada svi spavaju?", pitala se starica jedne noći. "Stvarno, zašto to činim? Možda iz jednostavnog razloga: proveravam jesam li živa." "Ne, ne verujem, tako me samo uznemiravaš, a mislim da ti to nije najpametnije." "Sve je moguće, mada, i ti se vrpoljiš, guraš me do kraja postelje."
"Izvini, neću više."
"Neću ni ja." Završila je razgovor na podu kraj kreveta: "Jutro, živa sam."
JAVNI POZIV
Na poleđini knjige piše:
"Ova, kao i prethodne knjige autora, namenjena je humanitarnoj kampanji za pomoć teško obolelim licima"
Aitor je pročitao i rasklopio knjižicu. Dugo je gledao, listao, čitao, žmurio, maštao, plakao, grebao stolicu na kojoj je sedeo.
Najzad se smirio i glasno izgovorio:
"Učestvujte u humanitarnoj kampanji za pomoć teško obolelim čicima!"
Papagaj se čuo iz hodnika: "u-čes-tvuj-te-u-čes-tvuj-te-ka-vez-mi-o-tvo-ri-te-u-čes-tvuj-te-smrt-je-u-nje-mu-u-čes-tvuj-te"
PREDOSEĆAJ
"Smrt se predoseti", rekao je čovek prijateljici sa kojom je lagano pio espreso u kafiću glavne pešačke zone grada.
Ona se nasmejala i upitala:"Predosećaš?" "To se ne govori, samo osetiš i miran si."
"E, jesi lud, otkud ti smrt na pameti?"
"Mani, neću više, setio sam se kako sam izgubio ... nije važno, zajebi. Idemo do keja, baš mi se šeta?"
"Idemo, sačekaj ovde dok uzmem nešto iz apoteke."
Otišla je, on je čejkao, čekao i čekao. Apoteka je bila pedesetak metara udaljena. Nije moguće da je toliki red. Ustao je, platio uredno jedan espreso, prevukao češljem preko kose, ruke obrisao vlažnom maramicom, koračao do apoteke, ušao, nju nije video, pitao zaposlene dali je bila takva osoba; odgovorili su:"Ne, ne, nije-"
Izašao je, krenuo ka keju, seo pored vode i bacio zgužvanu umrlicu koju je juče skinuo sa susedne zgrade.
"Odavno sam predosećao da je mrtva. Mirno, i ja ću skoro. "
NEMIR DUHA
Čuvam njenu priču o Brankovom mostu, mestu koje je najviše volela u Beogradu tada. Odmah sam shvatila zašto. One mirne oči nisu odavale nemir duha, koji je leteo od jednog do drugoga i otvarao srce kao kljun kljunu majke pokisla ptičica. Nije koristila bus. Polako bi išla od Starog Beograda do Zemuna, a most je podrhtavao od vozila; vukla je prst preko ograde i posmatrala Savu. Jasno je da je bila dovoljno duboka za...brodove. Pisane zadatke je uvek smišljala baš tokom pada kamenčića koji bi kažiprstom odbacila dole. "Mali je, mali.," ponavljala je sebi.
Onda se, jednog dana, zaustavila, navalila na ogradu i, inspirisana praskom unutrašnjih kristalića, zaplakala. Suza je, kao kamenčić, otišla u reku. "I ona je mala," uzdahnula je, podigla ruke, glavu i
zamolila (u pravi čas stigli) taksi da stane i odveze je na Avalu.
Potražiću priču o njenom životu sada.
Нема коментара:
Постави коментар