XXVI PET POETSKIH KRATKIH PRIČA

RAZLOG PISANJA

Obožavam kratke priče. Naročito, poetske. Možda to od vas retko ko razume, ali jeste, istina je. I pesme pišem. Kada otkucam jednu pa je slučajno pročitam, u njoj prepoznam poetsku kratku priču.

Obrnuto je  istovetno: napišem li priču, u drugačijem proredu, ona postane pesma.

I ovu sada pišem iz ljubavi koja odvlači pažnju sa sve usporenijeg rada srca.

UMETNOST

Od svoje petnaeste godine, počeo je sa pisanjem poezije.

Drugovi su je voleli.

Kasnije, i čitaoci cele zemlje.

Osvojio je nekoliko nagrada.

Nekoliko. Zadnja mu nije uručena jer se ubio pre vremena.

INTELIGENCIJA

Nisam pametna kao što izgleda.

To samo ogledalo ne želi da pukne od preslikane jeze.

JUČE

Juče sam osetila neki nemir oko srca. 

Zatim, disanje mi je postalo otežano. Stresla sam se od hladnoće i povukla u ugao šetališta zaklonjen od nadolazeće kiše.

Sada mi je lako to da priznam: 

Juče, ni sa sobom nisam razmenila "oh" o mogućoj smrti.

ODLUKA

Imala sam puno posla toga dana: razmišljala sam i zaključivala. Prijao mi je vrlo redak mir i odsustvo najslabijeg vetra. To mi je pružalo beskrajnu širinu odmeravanja kako postupiti i obaviti zacrtani cilj.

Iznenada, primetila sam pokret nečeg iza sebe. Okrenula sam se i videla telo čoveka na pločniku. Otkud on? Ko je, šta je, otkad ovde?

Približila sam se, proverila da li diše. Jeste, disao je, ali

kratko.

I to sam iznenada shvatila:

Eto, neprimetno je i dugo razmišljao, ničim se nije nametao, pa završio s praznim pogledom na nevidljivi cilj

Vrisnula sam da me čitav grad čuje:

"Ja sam Lav, ovog trena želim da nestanete svi sa moje teritorije!"

Zažmurila sam čvrsto, zapušila uči i svi su nestali.