RTS1 DNEVNIK

RTS1 DNEVNIK
SVE ZA DECU

среда, 10. септембар 2014.

XXVI TRI POETSKE KRATKE PRIČE

CUTANJE

Prtao je: "koliko je sati'"
Njoj se poceo odmotavati dugometražni film u glavi. Šta da mu odgovori? Trebalo je samo da se okrene i pogleda na sat. Mogao je mobilni da privuce sa stolaa  ili televizor da upali. Zašto je baš nju pitao kada je upravo rekla da ga napušta?
Cuti, posmatra ga s leda i drži torbu bez uspomena.

OKO 3:30

Znala je da nece izdržati dugo. 
Godinama je pokušavala da bude odani sluga bez antonima. Ali, od pre 120 meseci, zaljuljalo joj se tlo pod nogama. Cutala je zbog straha da zemlja ne ispuca i uvuce svet kroz sebe.
Te veceri, dobro se secam, baš te, glasno je zaplakala. Pocela je i psovati. Pominjala je svaki njegov neodredeni izraz lica, svaku boru koju joj je njime iscrtao. Pricala je o muci koju je osecaa prilikom bilo kog zajednickog izlaska. On je dodao tiho "hm", na šta je ona, još žešce, nastavljala svadu.
Haos u sobi, negde oko 3:30, najednom je nestao.
Znoj sa cela sišao joj je do nosa, pomešao se sa slinama i, u mraku, probudio ju je.
Okrenula se na drugu stranu i zaglila medu sa klinike za decju hirurgiju.


MIR

10. септембар 2014. у 18:27

Plašila se svake smrti - i poznatog, i nepoznatog čoveka. Navlačila bi maramu preko očiju na neizbežnim sahranama; izbegavala izjave saučešća. 
Nije želela da učestvuje ni u pričama o umrlima. Plašila se da je ne presretne iz skrovišta.
Jedino što bi katkad izgovorila, bilo je :"umreću u ponoć, sigurno." 
Zato je pokušavala da se uspava što ranije i odbaci javno suočavanje.
Kada se ozbiljno razbolela, postala je ravnodušna što se toga tiče. Ležala je i radovala se što nema nikakvih obaveza, što na miru posmatra ćerku, unuke i poznanike. 
Verujem da joj je telo postalo carska odaja protoka istina kada se usudila da nju prvi put upita: "sine, da li me voliš, da li?" "Mama! Mnogo, kunem ti se, mnogo, mnogo!"
Osmehnula se, otvorila usta, popila lekove, zaspala i umrla u 7 ujutru.

Нема коментара:

Постави коментар