XXVI SEDAM POETSKIH KRATKIH PRIČA -

BUĐENJE

"Izvinite, gde je ulica caralazara?"

"O, daleko; krenite pravo, zatim desno pa naviše."

Upalilo se zeleno na centralnom pešačkom prelazu. On je pošao preko, a ona čekala crveno da bi savladavala umetnost govora. 

ZAHVALNOST

Rekla je: "Hvala."

Žena kojoj se tako obratila, okrenula se i podigla obrve: "Ne zahvaljujte mi, molim Vas! Trebalo bi da ja Vama zahvalim. Drugačije nije u redu"

"Dobro, shvatam, hvala na upozorenju."

Obe su zaćutale i pogledale zahvalno u nebo koje se suzdržalo da ne zaplače.

PROZAIČNOST

U svakom delu sobe, pretpostavka postojanja prozora.

Pored prozora, pretpostavka pogleda kroz okna.

Čekala je zoru i sklapala kockice za koje je pretpostavljala da su ciglice da bi se izgradila kućica kraj kuće.

Uskoro će svanuti. Nije postigla ništa. 

Vratila se prozaičnom dobu i zaspala uplakana kao dete na kraju izgubljene igre.

U TREĆEM OSNOVNE

Bila je treći razred onovne kada je iz matematike dobila jedinicu.

Do tada je imla petice iz svih predmeta, a to je, priznaćete, posebna obaveza. Nije smela kući, nije znala šta će. 

Problem se uskoro okončao, ne bih detaljno, ali okončao se pozitivno. Četvrti, peti, šesti...osmi, završila je kao đak generacije.

Srednju je nastavila u istom stilu. Volela je učenje i primerno vladanje.

Međutim, međutim, ni to ne bih detaljnije. Ona je sada sredovečna oasoba koja se ne seća zašto je u trećem osnovne dobila jedinicu iz matematike kada je imala najdirljivije sastave iz maternjeg.

Da je živa, učiteljica bi joj povećala ocenu za 4.

NEŠTO

"Nešto sam sanjala", pomislila je žena i uhvatila se za glavu.

Žena se uhvatila za glavu i pomislila: "Sanjala sam nešto."

Neko je sanjao ženu kako se hvata za glavu i počinje da misli.

Ne verujem da je žena spustila ruku sa glave i prestala da misli.

Ima tu nečeg, ima.

RITUAL

Pesnik, poznat po neverovatnom broju objavljenih zbirki pesama, poželeo je da predahne od svakodnevnog rituala pisanja.

Legao je, bacio pogled na tačkicu kraj prozora i bivao sve mirniji. Tačkica je, takođe, izgledala ravnodušna, bez opisa ličnog postojanja. To je trajalo do ponoći kada se uspavao. Nije ni osetio kako mu ruka prilazi tački, dodiruje je i izgrađuje nadzvučni haiku.

DEDA

Hodali su polako. 

Prvi se pretvarao da je tamo, a bioje je ko zna gde. Onaj pored, nije se pretvarao, već je jasno zevao posle svakog drugog koraka. Na licu mu je bila iscrtana iscrpljenost u obliku modrih upitnika.

Treći iza ove dvojice, mislio je: "koliko će još trajati hodanje do cilja?". Četvrti je zagrlio ženu sleva i, sasvim otvoreno, poljubio je u blede usta.

Svi posle pomenutih hodali su kô roboti iz dečijih priča. Ruke im se nisu videle, osim par podlaktica na ramenima zamišljenih suseda. Retko ko bi javno izgovorio ( a mislio je tako, kako  drugačije?) da mu je drago što je iza, a ne na čelu izmešanih generacija.

Većina sahrana čukundedâ, upravo i jeste takva.