Sobom se hodalo na prstima. Spavalo se naizmenično. Svi su pazili na idiličnu mirnoću prostora. Zavesa je bila podešena tako da svetlost dana nije remetila oko.
Vrata su stajala poluotvorena, ali vazduh nije uletao, već samo umiljato stizao do prozora i padao dole kao ptica do pojila. Kad bi se otvarao i prozor, jedan bi nogom pridržavao vrata, drugi spuštao deblji prekrivač preko kreveta što umerenije. Toliko tišine, toliko ugađanja i izjednačavanja dvadeset i četiri časa, uslovilo je da niko nije ni primetio kako je stigla devetsto pedeseta noć, a osoba na krevetu gledala mrtva.
Нема коментара:
Постави коментар