АКО НАПИШЕМ - AKO NAPIŠEM

Ко ће се расплакати

Ако напишем песму о рату?

Сви су се смирили и пружају

Руке у знак пријатељства.

Границе цртају

дрвеном оловком,

можда се промене и

треба их брисати.

Деца се не играју Немаца и партизана,

на предавањима су о геноциду

Истока,

o успеху цара Константина.

Зашто цури небо кад облака нема?

Нешто се чудно овде дешава...

Пре седамнаест година,

отров је засејан над нашим главама,

а сада лију капи бола, ооо

Немој ме прекидати! Ћути!

Умиру млади, Велможо,

Ти ћеш се расплакати?

Ти?

Ko će se rasplakati

ako napišem pesmu o ratu?

Svi su se smirili i pružaju

ruke u znak prijateljstva.

Granice crtaju

drvenom olovkom,

možda se promene i

treba ih brisati. 

Deca se ne igraju Nemaca i partizana,

na predavanjima su o genocidu

Istoka,

o uspehu cara Konstantina.

Zašto curi nebo kad oblaka nema?

Nešto se čudno dešava...

Pre sedamnaest godina,

otrov je zasejan nad našim glavama,

a sada liju kapi bola, ooo

Nemoj me prekidati! Ćuti!

Umiru mladi velmožo.

Ti ćeš se rasplakati? 

Ti?

LEGENDA O VATRI

Jedne noći

hiljadu devet stotina devedeset i devete

posle devet

ili

dvanaest,

nisam najsigurnija,

ali

te noći,

hiljadu devetstotina devedeset i devete,

dete je najljupkije progovorilo:

"Mama, ja se plašim, mama..."

a mama se nasmejala

"evo mleka, sine, vidi kako čaša igra"

Glavom mi još uvek zvecka

skok čaše

s neba

pa

na pod

bez snova

godine hiljadu devet stotina devedeset i devete

TE GODINE

Te godine

avioni su gađali moj grad

Dete sam držala za život

ono je ćutalo i drhtalo

Zemljotres drhaja još trese

pomisao na slobodu

polako se primiče ivici stola

čaša vode za lek

koji bi trebalo da popijem

kad preživim prenarasli slom