Tog popodneva
čitala sam Ničea
podvučenu rečenicu
"Bog je mrtav"
ponavljala sam,
ponavljala
Zelena trava
cvetna stabla parkova
zvala su decu;
"igrajmo se anđela".
Moj je sin pocepao zavesu,
a svi zajedno,
plakali za krilima
podigla sam glavu
knjiga mi je skočila,
dete je, sasvim vlažno,
sletelo u zagrljaj;
"Mama, mana! Joj, ne daj me, mama!"
"Boga smo vam ubili!"
dreknu bomba
osiromašena
Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.
Нема коментара:
Постави коментар