XXXX

 

OETSKA KRATKA PRIČA - Precvetala

Izvinite, ali skraćeno ću

JBG!

od osnovne pišem, osvajam nagrade,. Nisam mislila o tome kao o prestižu- jednostavno, tako sam živela. Na časovima francuskog, pisala sam poetske radove; na kursu engleskog, isto. Na putu do mesta održavanja takmičenja iz matematike, cepala bih list i pisala kratke priče. Kada  spavam, sanjam TO. Ali, govoriti  sam mogla samo dok nism upoznala suvu, sivu, sedu otvorenost ka životu. Ubrzao mi je tempo prelaska iz relapsno-reminentne u relapsno progresivnu MS. Uprkos mentalnom poremećaju, jasno uočavam zaboravnost, rasejanost, poteškoće sa koncentracijom.

Jesam poeta (toga se sećam)

Jesam obožavalac ljudskosti (i toga, da)

Neljude brišem gummicom (drugačije ne bih, jer bih zaboravila zašto)

Marina Precvetala

--------

12. FEBRUAR 1942.

Rat je u nama

Žar koji još teče našim venama

Uspomene koje grizu jače od vukova

Urlici u tihim predavanjima

U ušima zatvorenim šakama

I svim tim gnevom što plamti

Logor smrti kao kovčeg blaga

Stoji sakriven i truli

Dok čeka iskopavanja

Kurjaci ližu krv mrtvih i

Laju laju laju

Na pahulje u našim grudima

Riču sve snažnije

Stojte mirno pred otiscima

Prstiju i tela na žicama

Za zadnje čisto obećanje

Za poslednji bol

Poput sečiva.

----

USPOMENA

Kad ti je najteže,

pogledaj iza:

uporno te prati

sasvim mala,

iscrpljena,

u maglu uvijena,

stara, draga,

krhka

uspomena.

ZABORAV

Nećeš me videti

ali biću tu

Nećeš me ni čuti

ali ostaću

Na me nećeš misliti

ali osetićeš bol

Nećeš znati odakle

ali ja ću plakati

Kada svane

gavrani će graktati:

Zaborav ne postoji

 

IN MEMORIAM

Dragi moj

pišem ti pismo samo da znaš

kako te čekam

mada je prošlo više od šesto dana

Sećaš se

prvi put si me pozvao očima

da uđem u njih

pa zagrlio trepavicama

Osetila sam

pogled ti ima moć dragog kamena

boju cveta

sugurnost Plavog anđela

Od tada

nismo se rastajali več pričali

zenicama

koje su često pevale suzama.

Dragi moj

dok pišem ovo poslednje pismo

kraj mene raste

biljka sa tvojim krvnim sokovima

Dok se ne vratiš

negovaću je tvojim osmesima

i tvojim očima

ako se ne vratiš znaću da si u njima

LETO 1980.

Pitao je:

"Tu si samo zato što je

moja majka umrla?"

"Ne, ne, ne, šta ti je?"

Tu sam zato što je toplo

zato što si to što jesi,

i što imam vremena

za sakupljanje dramaturških

inspiracija,

ne zbog tvoje majke,

ne....

Pružio je glavu klupi i

zaspao kao sova.

Sedim na toj istoj klupi i pitam se

"Da li si se tada prvi puta

susrela sa smrću?"

Grana iznad nje je pukla

kô moj vid na oba oka

Treći put sam ugledala

kako gnezdo pada -

sakupljala, milovala,

dok nisam konačno,

- neka vrsta bolnog osećaja

umrla i sama,

Ništa više ne pita...

ali gnezdo opet pada

----

Dragi moj,

Duga bi priča bila o tome kako si došao na svet...

U meni si skakutao, nisam smela ni prstom mrdnuti... rekli su "kako

duge noge ima - na mamu" sa jasnom naznakom o kom je polu reč;

samo sam se nasmešila i opet bila vraćena u krevet, srećo moja, tada sam dobro naučila da se i bez hrane može živeti (lude devedesete) ali samo malo toga sam za tebe izdvajala.

Došao je trenutak kada su odlučili da na svet izvedu carevića...

neverovatno, ali iz duge kome - treći put od rođenja - vratila sam se - i to s osmehom - živa!

Ko se još sa mnom radovao? Ko? pssst (reći ću ti sa druge paralele) 

Oni u belim mantijama zahvaljivali su mi što imam tako finu telesnu građu da im EHO uopšte ne treba... naravno - šalili su se.. bila sam sa svih stana posmatrana... umalo da me proglase za čudo nad čudima.. nema identičnih rezultata! došla je i tvoja baka, poljubila te u čelo i rekla "znaš, zbog tebe ću preživeti" Ja, napustila krevet, ona legla tik do njega - ali - da bi se srećna sa životom rukovala .

posmatram to ovako sada

život- smrt -život --poezija

tvoja

do smrti

ja

---