Niko se ne seća kada je došla u grad, a izdvajala se kao jako upečatljiva. Mnogi su se osvrtali, razmišljali da joj priđu, da pitaju ....e, to je ono najdramatičnije u ovoj radnji - šta su želeli da pitaju?
Ona je uzvraćala poglede i time stavljala na znanje "izvolite, recite.." Još teža situacija.
Da je pobegla, da se skrivala - svi bi potrčalii i shvatili šta im je na umu. Ovako, nisu bili prilagođeni.
Dakle, niko ne pammti kada je došla, teško bi se moglo reći da se sećaju i kako je to izvela - jednostavno- stvor ni od kuda među stvorenjima odasvud.
Na zadnjoj stranici zbirke pesama usamljenog pesnika (koji ništa nije želo da je pita, jer je bio zauzet razgovorom sa unutrašnjim Ja) bio je stih posvećčen.... njoj!.
"Otkud ti u meni?
Otkud ja u sebi?
Shvatam!
Shvatam!
Mi smo
postojali STVARNO
hvala hvala
Znaj-
Moj grob Te pamti!"
Нема коментара:
Постави коментар