III POETSKA KRATKA PRIČA - TUŽNO JUTRO

i
n

m
e
m
o
r
i
a
m

Majka je zaspala.

Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato). 

To je dobro - zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: "znam, neka, neka, znam,"

Tačno u sedam, probudili su je. "Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi,
 đavolii !" 

Stresla je sa sebe leto, jesen, zimu i udahnula:

"Umrla je moja.... "

Od tada do sada, razmišlja:

"Da li mi je nešto htela reći? Da li? Da li? Šta?"

Ništa. 

Njoj je bilo milo što joj ne ubija smrt. Nečujno, vasionski, repom slepog miša - njena ljubav kopa mesto za  porodidično blago

"evo žiga, zverî !"