Čovekje prinuđen da razmišlja.Žalosno, ali tako jeste.
On je čovek. Zaključujemo po vijugama čeonih bora, lepršanju trepavica, dahu u* i izvan* grudi... Ipak, nešto nedostaje. Nešto sitno, jedva očigledno, ali toga nigde ! To maleno Ništa, promenilo je definiciju Čoveka.
Poređajte kockice, okrenite glavu, neko se prišunja i jednu izvuče, šta će se desiti? Kockica će biti, ali u kom obliku?
Povlačim ono davno naučeno "čovek je prinuđen da razmišlja jer je čovek."
On nije čovek; a to što ispisuju čeone bore, trepavice, dahtanje, to poseduje i moj pas avlijaner, a nikada ne bih pomislila : ČOVEK JE.
Daleko bilo! Puj-pike-ne važi...i uopšte nije tužno.
ON je nešto za oplakivanje, prihvatam, ali čovek - ne,
Možda i jeste; dvoumim se o kome sam počela priču?
O bebi! Da! Tako je izbrazdana, kapcima šara, udiše duboko, o,vrlo, vrlo!
Evo, plačem i ja - u tom duetu mi je i dementnost igračka!
Нема коментара:
Постави коментар