Ćutao je, ćutao...
dok jednoga trenutka,
nije odlucio da
progovori.
Te reci,
imale su izuzetno snažan uticaj
na sve:
Mesec se prepolovio,
Zemlja zadrhtala,
čavke propale u ćuđenja,
a ja?
Odbila sam pamćenje retorike
obrva i donje usne.
To je preuzela neka,
gromom prikovana,
duša
(srce?
inspiracija?
možda, možda, nisam znala)
Mada se ni pokretima vazduha
tokom uzdisanja
nije odavala,
kad je umirala,
shvatila sam da je duša,
posred beskrvnoga srca,
bila
Moja.
Нема коментара:
Постави коментар