RTS1 DNEVNIK

RTS1 DNEVNIK
SVE ZA DECU

среда, 09. април 2014.

Kratka priča --- TEŽAK PUT DO NADE


Svakoga dana,  boravila je u centralnom gradskom šetalištu.
Izgledala je  zadovoljno što je tu, iako se ni za pedalj ne bi pokretala, osim otvorene šake koja je je odlazila tamo-amo i  spuštala se (presrećna jer se zgrčila) na krilo.
 Posmatrala je ljude, koji jesu ili ne  posmatrali nju, Dani, mesec i godina  prođoše , a ona se ne pomera još.
Setila se žene koja joj je prišla, pružila ruku, izgovorila :"moj sin.."  Ona je uzdahnula, pozdravila je i obrisala suzu.
Setila se  čoveka koji je stao ispred, pogledao je pravo u oči, odmahnuo glavom, dodao :"prošle godine, ćerka...sada ništa nemam" Suze nije brisala. Naočari su crne i široke.
Mnogi prolaznici, pružali su ruke ili bi ubrzavali korake.
Petnaestog maja sledeće godine, jedan je zastao, poželeo dobar dan..pitao: "još koliko?"
Odgovorila je.
On se nasmejalo nežno:
"Moj sin, osnovao je firmu MM i, hvala Bogu, dobro posluje; čuo je za ovo, rekao da Vam ponudim .
Kako je pročitala cifru na čeku u ruci dragoga stvora, zaplakala je... skinula cvikere, pružila ruke da ga zagrli. Sagnuo se i prihvatio.
"Idemo do banke, pa na piće,  nebo je malo za hvala!"
"Hajde!"
" Javiću mladiću da se može spremiti za put do Nemačke; sakupljena je puna suma za izlečenje leukemije!"
Pokrenula je invalidska kolica, ušla u banku,ne prekidajući plač, uplatila, izašla i odvela ga do čuvene gradske česme.
Izvukla je flašu, napunila prvi,. drugi, treći i ko-zna-koji-put, a pelene su se cedile na ukrasnu  kaldrmu nadraže posleratne ulice.
Najzad je mogla, i van kuće,  nešto staviti u usta.

Nada je prolomila svaku barijeru i ponavljala.
"tu sam, tu sam, da!"

Нема коментара:

Постави коментар